Кућа Посебне намене

Романови су били у стриктној изолацији у кући Ипатијевих. Било им је дозвољено да причају само на руском језику. Није им био дозвољен приступ пртљагу, који је током њиховог заточеништва чуван у унутрашњем дворишту. Слугама је наређено да породицу ословљавају само њиховим именима и патронимима. Романови су свакодневно били подрвргавани претресању, конфисковањем новца и покушајима да се са руку Александре и њених кћерки скину златне наруквице. Кућа је била окружена дуплом палисадом од 4 m, која је блокирала поглед на улицу. Разлог изградње палисаде били су пролазници који су могли да виде Николајеве ноге док се љуљао у дворишту.
Сви прозори у собама су били затворени и прекривени новинама, а 15. маја кречом. Једини извор вентилације била је форточка изнад собе царице Александре, али вирење кроз исту било је строго забрањено. 23. јуна 1918. године, након бројних молби, прозори у царевој и царичиној соби су отворени. Међутим, гвоздене решетке су стављене на прозоре 11. јула, јер је Александра одбијала да се не приближава њима.
Командант и његови помоћници су сваког тренутка имали приступ собама краљевске породице. Романови су морали да звоне када су желели да изађу из собе. Слободне активности биле су дозвољене два пута на дан, и то у башти, пола сата ујутру и поподне. Оброци су им се састојали углавном од чаја и црног хлеба за доручак, котлета или супе са месом за ручак; породици је било наглашено да „више не могу да живе као цареви”. Половином јуна, монахиње из манстира Ново Тихвинскиј доносиле би Романовима храну, али би је стражари бацали у ђубре. Породици нису биле дозвољене посете, као ни слање или писање писама. Принцеза Јелена Карађорђевић покушала је у једном тренутку да посети Романове, али јој је одбијен захтев да то учини. Свакодневне посете Владимира Деревенка, који је лечио Алексеја, су такође постале ограничене када је Јаков Јуровски постао командант. Почетком јуна, породица Романов више није добијала дневне новине.
Да би одржали илузију нормалности, бољшевици су убедили Романове 13. јула 1918. године да њихове слуге, Клементиј Нагорњи и Иван Седнев ”нису више у надлежности владе”. Међутим, и један и други су већ увелико били мртви. 14. јула, свештеник је одржао литургију за породицу. Следећег јутра, четири служавке су биле задужене да обришу подове куће Ипатијевих, а уједно су биле и последње особе које су виделе Романове живе.
Шеснаесторица унутрашњих стражара су спавала у подруму, ходнику и командантовој канцеларији. Спољашњих стражара је било 56. Било им је дозвољено да доводе жене и да пијанче у подруму куће. На поседу је било постављено четири митраљеза: један у звонику катедрале Вознесенски преко пута куће, други на прозору у подруму који је био окренут ка улици, трећи на тераси изнад баште и четврти на тавану изнад собе цара и царице. Почетком маја, породици је одузет клавир у трпезарији, који је потом премештен испред командантове канцеларије. Одатле су их стражари исмејавали певајући руске револуционарне песме.
Када је 4. јула, уместо Авдејева, командант постао Јаков Јуровски, стари унутрашњи стражари су премештени у кућу Попових. Виши официри више нису имали овлашћење да улазе у собе Романових, већ им је дужност била да патролирају ходницима. Јуровски је запошљавао одане бољшевике који су били спремни, по потреби, да убију цара. Да би спречио братимљење, које је било учестало под Авдејевим, Јуровски је за нове стражаре бирао углавном странце. Њихов нови вођа био је Адолф Лепа, Литванац.
У Јекатеринбургу, за Романове је била задужена Црвена армија, с обзиром да је првобитни план бољшевика био да се краљевска породица одведе на суђење. Како је Бела гарда постајала све већа претња, а грађански рат све гори, страховало се да ће Романови на крају пасти у руке ”белих”. Бољшевицима је ово било неприхватљиво из два разлога: прво, цар или било који члан његове породице имали би могућност да привуку још присталица у корист Беле гарде; друго, цар, или било који члан његове породице у случају да цар умре, сматрао би се легитимним владарем Русије од стране других европских земаља. Средином јула 1918. године, Чехословачка легија се приближавала Јекатеринбургу да би заштитила Транссибирску железницу. Према историчару Дејвиду Булоку, бољшевици су се успаничили, вођени уверењем да је права мисија Чехословака да избаве краљевску породицу.
Крајем јуна, Петар Војков и Александар Белобородов, председник Уралског Совјета, исценирали су кријумчарење писама на француском у кућу Ипатијевих, наводно од царског чиновника који жели да ослободи Романове. Ова фалсификована писма, као и одговори краљевске породице на њих, служила су Централном извршном комитету у Москви као оправдање за ликвидацију.

Извор: www.wikipedia.com